Милорад Стокин, уметник, колекционар, заљубљеник у историју и културно наслеђе донирао је за Викимедијину оставу 100 фотографија из своје велике колекције коју потхрањује и редовно допуњава на Фејсбук страници „Фрагменти прошлости”.  Фотографије су у јавном власништву и приказују неке од значајних момената и личности из историје српског народа.

 

 

Фејсбук страница „Фрагменти прошлости” у свом опису наводи да „дели културу и лепоту”. Свакодневно се корисницима ове друштвене мреже презентују фотографије из прошлости  – од историјских личности, преко приказа уметничких дела, раритетних страница књига, разгледница, новчаница или интересантних тренутака из давних дана.

С обзиром да се Викимедијин покрет заснива упрво на дељењу слободног знања и садржаја, ступили смо у контакт са г. Стокином, како бисмо омогућили да се део тих фотографија и других датотека који недостају на Викимедијиној остави, нађу у садржају ове мултимедијалнеј ризнице слободних материјала. Резултат ове сарадње је уступање 100 пажљиво одабраних фотографија, којима ће се илустровати чланци на Википедијама на 290 језика. Ово је посебно значајно за Википедију на срском језику, јер се сада могу обогатити већ постојећи чланци фотографијама које су у њима недостајале. Са Милорадом смо се дружили током процеса донације и преносимо делове разговора и утисака о сарадњи са Викимедијом.

 

Како се један мастер музички уметник нашао у колекционарству архивских записа?

Моје бављење историјом и историјском грађом јавило се знатно пре него што сам се профилисао као музички уметник, тачније оперски певач. Од најранијег детињства био сам склон да прикупљам и класификујем, а експанзија интернета томе је донела знатне могућности. Да своју страст даље продубим много је допринео тренутак када сам одлучио да делим са људима оно што волим и што ме инспирише и тада сам направио на Фејсбуку страницу „Фрагменти прошлости“ која се тренутно приближава броју од 50.000 пратилаца. Рад на страници много је допринео да направим велику архивску базу и да је организујем.

 

 

Где проналазите фотографије и видео записе?

Већину фотографија које поседујем нашао сам на интернету, али сам такође доста и сам по први пут поставио скенирајући садржаје из књига и монографија које поседујем у својој библиотеци. У том смислу највише се поносим великим бројем дела српских сликара која сам по први пут поставио на интернет и на страници их временом класификовао, тако да су сада Фрагменти прошлости вероватно највећа база дела српског сликарства која постоји на интернету. Затим, много раритетних садржаја нашао сам у старој штампи која је дигитализована на сајтовима Народне библиотеке Србије. Није ме мрзело да прелистам сваки број и да издвојим оно што ми је занимљиво. Та штампа, као и предратне књиге са фотографијама, заправо су један прави рудник будући да је много архивске грађе уништено током рата, а о многим пољима се није водило рачуна након њега. Конкретно мислим на фотографије наших краљевских династија.

 

Колико времена одвајате за селекцију и којим критеријумима се водите?

О томе водим нарочито рачуна, имам посебан систем који сам развио временом и увек ми је било битно да сваки поредак почива на хронолошком. Све што поставим на страници (када класификујем) креће од мојих интересовања (историја) и мог естетског укуса (уметност и популарна култура). Следи раритетност и квалитет у техничком смислу – да фотографија буде што веће резолуције и што чистија и јаснија. Највећа пасија су ми наша културна историја и историја наших краљевских династија, али ништа мање и сликарство и вајарство.

 

Како публика реагује? Да ли и сами можда шаљу неке материјале вредне објављивања?

Фрагменти прошлости имају рафинирану публику која је културна, образована и која уме да препозна вредност и поруку коју објаве носе у себи. Поготово су такви они пратиоци који се сами јаве приватном поруком како би похвалили рад или дали неке сугестије. Било је доста случајева да сами шаљу садржаје за објављивање, а поготово бих истакао удео господина Петра Илића који је послао фотографије које је забележио његов деда у првим деценијама прошлог века. Те фотографије заиста имају и документарну и уметничку вредност, што је умела да препозна и публика странице. Поменуо бих и удео Немање Ђурасиновића, који је много помогао око видео прилога са неформалним фотографијама царске породице Романов, као и уваженог историчара Дејана Ристића са којим се консултујем око неких историјских података у које сам мање упућен. Јављали су ми се и представници институција културе, добио сам и две лепе књиге од Музеја Рудничко-таковског краја, чије бих залагање на пољу очувања културе сећања на династију Обреновић посебно похвалио. Надам се да ће и културне установе препознати интернет презентовање њихове грађе јер је, примера ради, у албуму Српско сликарство највише материјала из музеја, а уз свако дело наведен је и музеј у ком се налази.  Мислим да ти музеји имају интереса да се те фотографије нађу пред великом публиком на друштвеним мрежама, јер оне одавно више не служе само у забавне сврхе.

 

Зашто је важно да се ове фотографије нађу на Википедији?

Због свих циљева због којих Википедија постоји – да буду јавно доступне и да стигну до што већег броја људи којима ће оне бити занимљиве. Посебно што ми нисмо нација која има културни континуитет и постоје многе „рупе” у нашем памћењу, нарочито када је реч о нашим краљевскимх династијама. Јако је битно да се такви садржаји нађу у највећој светској бази знања, посебно вредне и раритетне фотогрфије. Примера ради, чланак о вајару и сликару Пашку Вучетићу није имао његову фоторафију, све до сада. Сматрам да је веома битно да у овом времену у ком доминира забава и материјалне вредности гајимо осећај према трајним вредностима, а поготово о нашем културно-историјском наслеђу.    Јер ко ће о томе водити рачуна ако не ми сами?

 

Какви раритети се сада налазе на Викимедијиној остави? Шта се налази међу ових 100 фотографија које сте донирали?

Садржај ове прве серије је шаренолик и састоји се у највећој мери од фотографија које сам скенирао из књига које поседујем, поготово дела српских сликара, будући да ми је једна од пасија скупљање монографија о њима. Поред њих ту су фотографије здања, поготово краљевских резиденција, а затим и српских владара, политичара и уметника. Трудио сам се да одаберем оне неформалније и раритетније и да буду у добром квалитету са техничке стране: велике резолуције и оштрине, што ми је често од пресудног значаја.

 

Да ли ће бити наставка сарадње са Викимедијом Србије?  Какве још фотографије можемо да очекујемо?

Веома ценим рад и циљеве Викимедијиног тима у обради и презентовању архивске грађе, а са друге стране препознао сам у вама исте оне циљеве којима теже и Фрагменти прошлости. Морам да признам да сам веома задовољан сарадњом, али и пријатном атмосфером у Викимедији Србије. Мислим да се бавите дивним послом, који је нажалост код нас редак.

Свакако да ћемо наставити. Нове фотографије можете очекивати врло ускоро и у њима ћу се више базирати на дела српских уметника. Такође планирам да уступим и сопствене фотографије, а волим да фотографишем фасаде и споменике, односно архитектуру.

 

Све фотографије можете погледати у категорији Fragments of the past на Викимедијиној мултимедијалној остави.

Викимедија Србије активно ради на остваривању сарадње и са другим заинтересованим колекционарима и установама културе, а целокупан ГЛАМ програм ће бити у посебном фокусу у наредној години и снажно ће се развијати. Позивамо институције културе и појединце да се укључе у овај пројекат и допринесу представљању кулутрно-историјског наслеђа наше земље на интернету.

 

Ауторка: Ивана Гусларевић, Викимедија Србије

---

Напомена о ауторским правима: Студија за слику „Сеоба Срба“; Паја Јовановић, јавно власништво; Милорад Стокин, ауторка Наташа Рашић, приватна архива; Новинска најава објављивања романа „Нечиста крв“, јавно власништво; Игњат Бајлони, јавно власништво;  Пашко Вучетић, јавно власништво; Владан Ђорђевић, јавно власништво; Сахрана Ђуре Даничића на Ташмајданском гробљу у Београду, јавно власништво; Венчање кнеза Павла и кнегиње Олге, јавно власнштво; Иван Мештровић, јавно власништво; Бранислав Нушић, јавно власништво; Наталија Обреновић, јавно власништво; Кумановска битка, јавно власништво; Патријарх цариградски анатемише раскош, јавно власништво; Херцеговачки бегунци, јавно власништво; Смрт Васе Чарапића на Стамбол капији, јавно власништво; Ђорђе Генчић, јавно власништво; Војислав Илић, јавно власништво; Ђура Јакшић, јавно власништво; са Викимедијине мултимедијалне оставе.

 

У  Туристичкој организацији Србије проглашени су победници четвртог по реду фото-конкурса „Вики воли Земљу”. Фотографија Маје Стошић која приказује врело Грзе у Парку природе Кучај-Бељаница, изабрана је за најлепшу фотографију заштићеног природног добра у Србији за 2017. годину. Добитница је награђена GoPro камером.

 

Друго и треће место освојио је аутор који је под корисничким именом „Bancika” забележио призоре из Парка природе Стара планина. Овом аутору припада ваучер за куповину робно-техничких награда у вредности од 20.000 динара (2. награда), као и екстерни хард диск (3. награда).

 

Жири, који је ове године радио у проширеном саставу, те су поред стручњака Завода за заштиту природе Србије фотографије оцењивали и г. Зоран Јовановић Мачак, фоторепортер Вечерњих новости, као и г. Владислав Митић, уредник фотографије у компанији Рингијер Аксел Спрингер, донео је одлуку да похвали ауторе још три фотографије: Владимира Мијаиловића – за фотографију водопада Тупавица на Старој планини, Ољу Симовић (Корисник:OLJA) –  за фотографију из парка природе Голија и Гојка Галића (Корисник:Гојко Гаврило) – за фотографију из националног парка Фрушка Гора.

Проглашењу победника претходило је обраћање челника Викимедије Србије, Завода за заштиту природе Србије и Туристичке организације Србије.

 

Филип Маљковић, председник Викимедије Србије, захвалио се свим учесницима и партнерима уз чију помоћ је реализован овај конкурс.

– Задовољство нам је да ово међународно такмичење у прикупљању слободних фотографија заштићених природних добара изазива све више пажње, јер нам то говори да смо на правом путу промоције слободних садржаја, слободног знања, али и промоције природних лепота наше земље. Такође се надамо се да смо успели овим конкурсом да допринесемо и повећању свести о очувању природе.

Драгана Петраш из Завода за заштиту природе Србије искористила је прилику да подсети да се Парк природе Кучај-Бељаница, одакле је дошла победничка фотографија, тренутно налази у поступку проглашења националног парка, док је Љиљана Черовић, шеф одсека за управљање и развој туристичких производа Туристичке организације Србије, нагласила је да је овај конкурс, као и изложба најлепших радова у просторијама Туристичке организације Србије, значајна подршка активностима ТОС-а на промоцији туристичких потенцијала наше земље.

Поред награђених и похваљених фотографија од стране жирија, Викимедија Србије уручила је захвалнице и учесницима који су дали посебан допринос овом такмичењу: Снежани Лукић, Маријани Петровић, Душану Франићу, Борису Петковићу, Јану Вало, Дамиру Симовићу, Бранки Вучићевић-Вучковић и Дарку Гајићу.

 

Изложба 20 најбољих радова биће отворена у Туристичкој организацији Србије до 22. јуна, а уследиће изложба и на интернационалном џез фестивалу „Нишвил”, од 10 – 13. августа. Трећа изложба планирана је за град одакле долази победница – Параћин.

Све фотографије пристигле на конкурс можете погледати на Викимедијиној остави.

 

Ауторка: Ивана Гусларевић

• Напомена о ауторским правима: Grza vrelo.jpg, Vodice – Zlatibor.jpg, ауторке Маје Стошић, Blizu sela Kalna, Stara planina.jpg,  Babin zub, Stara planina.jpg, аутора Bancika, FruškaG.jpg, Vetrenjače uz pašnjake.jpg, аутора Гојкa Галића, Sakrivena bogomoljka.jpg, Uspravna.jpg, ауторке Оље Симовић, Vodopad Tupavica, Stara planina.jpg, аутора Владимира Мијаловића, Jezero Zaovine, planina Tara.jpg, аутора Милана Кењића, Meandri Zapadne Morave, pogled sa Ovčara.jpg, аутора Дамира Симовића, Fruška Gora, veliki i mali.jpg, Fruška Gora, maslačak.jpg, Fruška Gora, sloboda.jpg, Ribarac Dunavski talasi.jpg, ауторке Снежане Лукић, Ples.jpg, Zaokret.jpg, аутора Душана Франића, Zlatibor, pogled sa vrha Ravni Tornik.jpg, под ауторке Елене Лупсор, Магија.jpg, Чудна шума.jpg, аутора Јана Вало. Све фотографије су под cc by-sa-4.0 са мултимедијалне Викимедијине оставе.

Викимедија Србије, Завод за заштиту природе Србије и Туристичка организација Србије позивају вас на свечано проглашење победника и отварање изложбе најлепших радова са овогодишњег фото-конкурса „Вики воли Земљу”. Свечаност ће бити одржана у четвртак, 15. јуна, од 18 сати, у просторијама Туристичке организације Србије, Чика Љубина 8, Београд.

 

 

Четврто по реду фото такмичење „Вики воли Земљу” донело је више од 1700 фотографија заштићених природних добара у Србији. Скоро стотину учесника фотографисало је лепоте природе наше земље и на тај начин допринело глобалном Викимедијином покрету прикупљања и ширења слободног садржаја.

 

Поред познатих предела виђених из другачијег угла, ове године је на конкурс стигло и доста фотографија мање познатих природних добара под заштитом државе, што омогућава да се илуструју чланци на Википедијама на 290 језика. Осим тога, фотографије ће служити и у друге јавне сврхе, као што су медији током претходних година радо илустровали своје садржаје.

 

Најбоље фотографије одабрао је жири који је састављен од стручњака Завода за заштиту природе Србије, али и професионалних фотографа – господина Зорана Јовановића Мачка (фоторепортер Вечерњих новости) и г. Владислава Митића (уредник фотографије у компанији Ringier Axel Springer).

 

Награде (GO Pro камера, ваучер за куповину технике и екстерни хард диск) победницима ће уручити председник Викимедије Србије Филип Маљковић, а окупљенима ће се обратити представници Завода за заштиту природе Србије, Туристичке организације Србије, као и чланови жирија. Поред нагарада, биће уручене и похвале жирија, али и захвалнице Викимедије Србије за учешће на конкурсу.

 

Београдска изложба биће отворена до 22. јуна, а следећа ће бити постављена на интернационалном џез фестивалу Нишвил, од 10 – 13. августа.

 

Фотографије које су ушле у полуфинале можете погледати на Фејсбук страници такмичења.

 

---

Ауторка: Ивана Гусларевић, Викимедија Србије

Фото: IvanaMadzarevic, CC BY-SA 4.0, са Викимедијине оставе, категорија WLE Serbia 2016

Викимедија Србије, у сарадњи са Заводом за заштиту природе Србије и Туристичком организацијом Србије, организује нови круг фото-конкурса „Вики воли Земљу”. Такмичење се одржава од 1. до 31. маја, са циљем прикупљања слободних фотографија заштићених природних добара широм Србије.

 

 

Након прошлогодишњег великог успеха Чедомира Жарковића и освојеног првог места на светском такмичењу са фотографијом Стопића пећине, заљубљеници у природу  поново имају прилику да допринесу промоцији природних лепота наше земље и највећој светској енциклопедији – Википедији.

У такмичењу могу учествовати сви регистровани корисници Википедије, који треба да поставе фотографије на Викимедијину мултимедијалну оставу. Фотографије морају бити начињене пре или током трајања конкурса и морају представљати заштићено природно добро.

 

 

Стручни жири одабраће три најлепше фотографије које ће бити награђене GoPro камером, ваучером за куповину технике и екстерним хард диском. Жири ће ове године радити у проширеном тиму, те ће поред Дејана Вукићевића и стручњака Завода за заштиту природе Србије, фотографије оцењивати и Зоран Јовановић, фоторепортер Вечерњих новoсти и Владислав Митић, уредник фотографије у компанији Ringier Axel Springer.

 

Фотографије ће, поред доступности на Викимедијиној остави, бити представљене јавности и кроз изложбе у градовима Србије: у Београду у Туристичкој организацији Србије, у Нишу на интернационалном џез фестивалу „Нишвил“ и у граду одакле ће стићи победничка фотографија.

 

Десет најлепших фотографија из сваке земље учествоваће почетком јесени и на светском такмичењу. Поред првог места, Србија је 2016. године заузела и 15. позицију са фотографијом Кањона Раче, аутора Владимира Мијаиловића.

 

Фото-конкурс „Вики воли Земљу” организује се четврти пут за редом у Србији, а пети пут у свету. Циљ овог међународног пројекта, који укључује 26 земаља света је, с једне стране, фотографисати под слободом лиценцом што више природних споменика, а са друге стране допринети повећању јавне свести о очувању природе. Прошле године је на глобалном нивоу више од 13.500 учесника послало преко 110 хиљада фотографија

 

 

Више информација о конкурсу можете пронаћи на сајту: www.vikivolizemlju.rs.

Више информација о међународном пројекту „Вики воли Земљу“ можете пронаћи на званичној страници конкурса: www.wikilovesearth.org.

Пратите нас и на Фејсбуку facebook.com/wleserbia, Инстаграму wikimedia_serbia, Твитеру @wm_rs,   и Блогу http://blog.wikimedia.rs/.

 

 

 

 

---

Ивана Гусларевић, Викимедија Србије

Напомена о ауторским правима: Стопића пећина, аутор Чедомир Жарковић; Кањон Раче, аутор Владимир Мијаиловић; Мапа земаља учесница, аутор Saqib; Вики воли Земљу лого, аутор Ivan25. Све фотографије су CC BY-SA 4.0, преузете са Викимедијине мултимедијалне оставе.

Након великог успеха серијала фотографија „Сенке старог Ниша”, којим се спајају прошлост и садашњост овог града, нишки уметник Даворин Динић одлучио је да донира 42 фотографије из ове колекције за Викимедијину оставу.

 

 

Даворин Динић је награђивани глумац, композитор и љубитељ фотографије и Ниша. Пре две године је, поигравајући се са фотографијама старог Ниша, дошао на идеју да фотографише исте кадрове и направи нестваран спој прошлости и садашњости, што је имало велики одјек у јавности, посебно код Нишлија и љубитеља овог града.

Популарна колекција и после две године од објављивања изазива велику пажњу публике, а након неколико изложби у земљи и иностранству, овим фотографијама ће се илустровати чланци и на Википедији – највећој онлајн енциклопедији, али користиће се и на другим вики пројектима.

Са Даворином смо се упознали на Нишвилу, када смо у исто време на овом међународном фестивалу публици представљали уметничке радове: Даворин своје „Сенке старог Ниша”, а Викимедија Србије најлепше приказе природе у такмичењу Вики воли Земљу 2015. С обзиром на то да делимо исте циљеве – очување и представљање културно-историјског наслеђа наше земље на интернету, лако смо успоставили сарадњу и сада су Даворинове нестварне фотографије део Викимедијине оставе и ГЛАМ програма и под слободном лиценцом доприносе мисији Викимедијиног покрета – слободно знање за све.

Са овим свестраним уметником разговарали смо овој, али и другим колекцијама, инспирацији и мотивацији…

 

Како сте уопште доши на идеју да испреплетете прошлост и садашњост и направите ове фотографије? Шта Вам је био мотив?

Сличне фотографије сам виђао и раније, али су на њима били призори других градова Европе. Фасцинирао је ме је емотивни утисак који су те фотографије оставиле на мене, иако се радило о локацијама које не познајем. Претпоставио сам тада да би тај утисак био и јачи ако бих направио сличне фотографије, али са локацијама које не само да познајем, већ и волим. Како себе видим као констатног трагаоца за креативним узбуђењем, одмах сам се латио посла. Урадио сам неколико пробних снимака и истог тренутка сам остао опчињен духом који је из тих фотографија зрачио невероватним интезитетом. Било је то као да је стари Ниш одједном живео и преселио се у наше животе као вечити споменик и подсетник да је наш град увек много више од онога што смо у стању да непосредно видимо… Свака улица, грађевина или зграда прича прелепу причу која траје много година, а тих прича ми углавном нисмо ни свесни док немо пролазимо поред њих, окупирани својим дневним обавезама.

 

Где сте проналазили старе фотографије?

Фоторафије сам углавном налазио на интернету. Повезао сам се са неколико форума и заједница на друштвеним мрежама које негују ту баштину старих фотографија. Одушевио ме је број младих људи који праве дигиталне колекције фотографија и других реликвија у вези са старим Нишем. На тај начин сам и дошао до информација о оригиналним фотографијама и времену када су настајале. Нажалост, и даље има пуно фотографија којима се не зна ни аутор ни време настанка.

 

Да ли сте очекивали овако добру реакцију јавности?

Реакција јавности је превазишла сва моја очекивања. „Сенке старог Ниша” су одједном постале виралне и за кратко време их је видео невероватан број људи у нашој земљи и у иностранству. То је за мене било невероватно узбуђење, с обзиром да су моја очекивања била да ће се пројекат највероватније допасти само мојим најближим пријатељима и сарадницима. С обзиром да се фотографијом бавим тек однедавно (Сенке старог Ниша су заправо мој први ауторски фотографски пројекат), успех ове колекције ми је значио пуно по питању афирмације, јер сам тек упловљавао у тај чаробни свет уметности фотографије.

 

Колекција је излагана више пута и у земљи и иностранству…

Колекција има заиста интересантан изложбени пут. Прва и најдража изложба десила се у Нишу, у пројекционој сали логора на Црвеном крсту, у оквиру манифестације „Музеји Србије, десет дана од 10 до 10”. Поред те изложбе свакако бих издвојио изложбу у руском граду Белгороду, у оквиру манифестације „Дани Ниша”, којом се слави пријатељство овог града и Ниша, затим изложба у оквиру џез фестивала „Нишвил”, коју је видео огроман број туриста и посетилаца фестивала.

Неколико пута сам излагао на скупу олдтајмера у Нишу, када сам за потребе те организације направио посебну селекцију фотографија коју сам назвао „Саобраћајне сенке старог Ниша” и возила која су Нишлије некада користиле.

 

Иако Вам је ово први фото пројекат, пажња му је посвећена и у светским часописима фотографије…

Леп је осећај када неко вреднује ваш рад, нарочито ако та похвала стигне у виду објаве у неком од стручних иностраних медија, сајтова или блогова. Таква признања ме инспиришу да наставим са радом још интезивније, али нису покретач мог стваралачког нагона. Фотографијом се бавим како бих одговорио на сопствене изазове и удовољио свом укусу, али ако се то што радим допадне још некоме, утолико сам срећнији.

 

Поред ове колекције, радили сте и на још једном занимљивом фото-приказу футуристичког Ниша под називом „НИСТОПИА”.

Експеримент се налази у основи мог фотографског рада и стално се трудим да проналазим нове начине и технике у којима бих могао да се опробам и изазовем себе. Зато су многи моји пројекти наизглед врло различити. Док су „Сенке старог Ниша” истраживале спој историје и садашњости кроз фотографију, пројекат НИСТОПИА се бавио апокалиптичном будућношћу Ниша користећи потпуно другачије технике.

Од редовних свакодневних фотографија града, креирао сам призоре далеке будућности, али оне не тако оптимистичне. Тај пројекат је такође изазвао велику пажњу и поставио многа питања на тему наше свести према околини.

Иако НИСТОПИА на први поглед може да делује туробно и депресивно, моја намера није била да шаљем еколошку политичку поруку, већ да једноставно направим једно занимљиво истраживање, а поруку увек остављам на тумачење другима.

У многим мојим радовима се понављају два мотива: проток времена и град Ниш. Још један пројекат базиран је на тим мотивима а ради се о фотографском пројекту „Nis timelpase video”, који је недавно селектован за два филмска фестивала у Сједињеним америчким државама – “Lookout wild film festival” и “Hollywood international independent documentary film festival”.

 

Зашто сте одлучили да ставите фотографије под слободну лиценцу и донирате их Викимедији?

Мисија Википедије је племенита и заслужује сваку похвалу и подршку јер, с једне стране даје огроман допринос мисији ширења слободног знања, што и јесте идеја глобалог покрета Википедије, а с друге стране чува од заборава национални материјал који може бити од користи многим генерацијама које тек долазе.

Желим да једног дана живимо у свету где ће знање и информације бити једнако и лако доступни свима, а уметност бити слободна и независна. Википедија је пројекат који стреми таквим циљевима и за мене је част дати допринос једној таквој идеји.

 

Да ли мислите да ова Ваша донација може подстаћи и друге колекционаре да допринесу највећој светској енциклопедији и ширењу слободног знања?

Заиста се надам да је тако. Иако је Википедије дуго присутна, мали број аутора је упознат са концептом донирања својих радова овом интернет систему а сигуран сам да би многи били одушевљени идејом да узму учешће. Бићу искрен, ни мени лично та идеја није ни падала на памет док ми предусретљиви људи из Викимедије Србије нису приступили са тим предлогом, након чега је сарадња остварена врло брзо и на обострано задовољство.

 

Да ли су у плану неки нови серијали и хоће ли Википедија видети и њих?

Свакако! Ја сам одушевљен овом сарадњом и било би ми задовољство да се она настави. Већ сам у процесу израде других пројеката и тренутно разрађујем неколико идеја и након што их будем реализовао, свакако ћу озбиљно размотрити опцију поновног донирања. Заправо, посетићу и неке своје раније пројекте са идејом ослобађања за Викимедијину оставу.

 

Викимедија Србије се захваљује господину Динићу на овој донацији и укључивању у глобални ГЛАМ пројекат представљања културно-историјског наслеђа на интернету. Верујемо да смо на заједничком почетку архивирања и представљања нашег културног блага читавом свету.

Све дониране фотографије из колекције „Сенке старог Ниша” можете погледати на овом линку, а о овој сарадњи пишу и домаћи медији.

 

 

---

Ауторка: Ивана Гусларевић, Викимедија Србије

Напомена о ауторским правима: Železnički most, srušen; Niška Banja; Železinčka stanica Niš; Rovče u Niškoj tvrđavi; Saborni hram; Trg kralja Milana; Trg Pavla Stojkovića; Nišavski kupači, аутора Даворина Динића, под CC BY-SA 4.0, са Викимедијине мултимедијалне оставе.